Čiji je Google

Izvor: Peščanik

Čak i najoštriji kritičari Googlea koriste usluge ove kompanije kada sastavljaju vatrene tirade u kojima je napadaju – ili bar kada pokušavaju da se snađu u nepoznatom gradu. Recimo to jasno i glasno: život bez usluga koje pruža Google bio bi značajno manje udoban. Ali to nije dovoljan razlog da dopustimo da Google i ostali tehnološki giganti rade šta god požele. Naprotiv, priroda i značaj njihovog doprinosa našim životima nalažu da ih stavimo pod demokratsku kontrolu – i to ne samo da bismo zaštitili svoju privatnost.

Velike tehnološke kompanije su se poslednjih godina našle u žiži interesovanja javnosti zbog usavršavanja mračnih veština koje su pre njih izumeli mediji poput novina, radija i televizije: to su veštine privlačenja i vezivanja pažnje da bi se potom mogućnost pristupa našim čulima prodavala reklamnim agencijama. Ali dok su čitaoci, slušaoci i gledaoci starih medija bili aktivni kao potrošači koji plaćaju za određenu vrstu robe, današnji komercijalni elektronski mediji su otkrili kako da profitiraju obavljajući transakcije direktno sa prodajnim lancima, svodeći nas i naše podatke na pasivni predmet trgovine.

Google i Facebook su uspeli da taj neobični proizvodni proces u kojem se naša pažnja kupuje i prodaje kao roba podignu na viši nivo zahvaljujući neviđenim mogućnostima personalizacije sadržaja koje nam prikazuju na ekranima. Za razliku od svojih prethodnika, oni su u stanju da pažnju bilo koje osobe privuku i vežu korišćenjem elemenata prilagođenih pojedincu (ili određenom raspoloženju), a da zatim naše podatke i pristup našim čulima prodaju onome ko ponudi najviše.

Otpor velikim tehnološkim kompanijama motivisan je osećajem da smo pretvoreni u korisnički proletarijat. Sedamdesetih i 80-ih godina nervirali smo se kada bi nas neki komercijalni kanal zasuo reklamama pred sam kraj napetog filma ili košarkaške utakmice. Danas i ne primećujemo trikove kojima nam u realnom vremenu vezuju pažnju da bi je ponudili na prodaju. Otuđeni od tržišta i trgovine čiji smo predmet postali, svedeni smo na zupčanike u proizvodnom procesu u kojem možemo da učestvujemo isključivo kao proizvod.

Propisi o zaštiti podataka i privatnosti treba da nam vrate deo autonomije u izboru onoga što želimo da vidimo, kontrolu nad kriterijumima na osnovu kojih biramo sadržaj, kao i kontrolu nad korišćenjem podataka o našim izborima. Ali regulisanje rada tehnoloških kompanija da bi se zaštitili lični podaci i povratio „korisnički suverenitet“ nije dovoljno. U kontekstu automatizacije i fragmentacije rada, monopolski profit ovih kompanija doprinosi produbljivanju nejednakosti, generiše nezadovoljstvo, potkopava agregatnu tražnju za robama i uslugama i dodatno destabilizuju kapitalizam.

Problem je u tome što su državne intervencije u tradicionalnom obliku ovde neupotrebljive: oporezivanje besplatnih usluga je besmisleno. Oporezivanje korišćenja robota je nemoguće, isto koliko je nemoguće definisati robota. Oporezivanje dobiti velikih tehnoloških kompanija ima smisla, ali to je teško izvesti zbog brojnih mogućnosti za preusmeravanje profita na druga područja pravne nadležnosti.

Ipak, jednostavno rešenje postoji, ako se usudimo da napustimo okvire poreskih politika. To rešenje podrazumeva da se pomirimo sa činjenicom da nosioci proizvodnje kapitala više nisu privatni preduzetnici, ili bar to nisu u slučaju Googlea i sličnih kompanija.

Kada je James Watt gradio svoje slavne parne mašine, svaka takva mašina je bila njegova kreacija i njegov proizvod. Kupac koji je parnu mašinu kupio da bi je koristio u fabrici tekstila video je ostvarenu dobit kao pravičnu nagradu za rizik kom se izložio kupujući mašinu i povezujući je sa mašinskim razbojem.

S druge strane, Google ne može uverljivo tvrditi da je kapital koji generiše dobit kompanije u celini privatno proizveden. Svaki put kada koristite Google pretraživač da pronađete neku frazu, pojam ili proizvod, ili kada posetite lokal koji ste pronašli na Google mapi, vi uvećavate kapital kompanije. Googleovi serveri i softver su proizvedeni na kapitalistički način, ali veliki deo kapitala kompanije proizvode praktično svi njeni korisnici. Svaki korisnik bi legitimno mogao da položi pravo na udeo i kaže da je de facto deoničar.

Naravno, iako znatan deo kapitala velikih tehnoloških kompanija proizvodi najšira javnost, praktičan način da se individualni doprinosi obračunaju ne postoji, zbog čega je nemoguće utvrditi koliki bi trebalo da budu naši individualni udeli. Ali taj nedostatak se može pretvoriti u prednost, ako ustanovimo javni fond u koji bi kompanije poput Googlea prenele deo – na primer 10 odsto – svojih deonica. Odjednom bi svako dete dobilo udeo u fondu iz kog bi se akumulacijom dividendi obezbedio univerzalni osnovni dohodak koji će se vremenom uvećavati proporcionalno stopi automatizacije, i to na način koji suzbija rast nejednakosti i stabilizuje makroekonomiju.

Ovo atraktivno rešenje bi moralo da savlada dve prepreke. Prvo, naviku da lek za svaku boljku tražimo u poreskim politikama. Fond za isplatu univerzalnog osnovnog dohotka koji se finansira iz fiskalnih prihoda sigurno bi izazvao otpor radno aktivnog stanovništva koje ne shvata logiku subvencionisanja ljudi koji ne rade, bilo da su bogati ili siromašni. Drugo, uobičajeno je da se deonice kompanije dele samo zaposlenima.

Da ne bude zabune, postoje vrlo dobri razlozi da se dobit oporezuje da bi se finansirale beneficije za siromašne i aranžmani koji uključuju vlasništvo radnika. Ali to su zasebna pitanja, nezavisna od teme kojom se ovde bavimo, a to je stabilizacija društva davanjem vlasničkih prava na kapital Googlea svima koji su učestvovali u njegovom stvaranju, uključujući ljude koji rade bez naknade, prekarno zaposlene i nezaposlene.

Kao što se moglo očekivati, branioci status quo stanja su požurili da nam podmetnu logički neispravan argument. U kolumni u Fajnenšal tajmsu nedavno je odbačen predlog za prenos paketa deonica velikih tehnoloških kompanija u javni fond, uz obrazloženje da se takvim zahtevom zanemaruje sve što je Google učinio za nas. Da bi pobili pravo društva na udeo u dobiti od kapitala koji smo mi kao korisnici stvorili, branioci velikih tehnoloških kompanija se pozivaju na značajan višak na strani potrošača (iznos koji bismo inače bili spremni da platimo za pristup besplatnim servisima kao što su Gmail i Google Maps).

To pomalo liči na pravdanje konfiskacije deonica koje imate u nekoj kompaniji argumentom da kompanija već pruža vredne usluge vama i ostatku društva. Koristeći usluge velikih tehnoloških kompanija svi mi u realnom vremenu proizvodimo deo njihovog kapitala. Iz toga neumitno slede naša vlasnička prava nad tim delom.

Piše: Janis Varufakis

Prikaži više

Slični članci

Close

AdBlocker detektovan.

Podržite nas tako što ćete ugasiti AdBlocker. Na portalu se nalaze samo reklame Google Adsense-a i reklame koje sami kreiramo. Ne brinite za sigurnost vašeg računara. Hvala.