Genocid se piše ‘Ćirilicom’

Milomir 'Rijaliti' Marić je pažljivo odabrao goste, u skladu s ciljevima emisije: negiranje genocida u Srebrenici i ruganje žrtvama.

Piše: Tomislav Marković

Da li ste čuli za emisiju Gotica na nemačkoj televiziji s nacionanom frekvencijom, u kojoj su 18. maja 1968. godine, dva dana pred godišnjicu osnivanja Aušvica, gostovali Herman Gering, Joahim fon Ribentrop, Alfred Rozenberg i Julijus Štrajher? Da li znate da su u tom izdanju Gotice gosti dva i po sata negirali holokaust, umanjivali broj pobijenih Jevreja, čavrljali o tome kako je u konc-logorima vladala opuštena atmosfera, proglašavali holokaust za prevaru koja je podmetnuta nemačkom narodu i usput se rugali žrtvama? Niste čuli? Nisam ni ja. Takva emisija ne samo da nikad nije postojala, nego je njeno postojanje apsolutno nezamislivo.

Nezamislivo je ne samo zato što su navedeni nacisti na suđenju u Nirnbergu 1946. godine osuđeni na smrt, već i zato što se u Nemačkoj već decenijama odvija proces ovladavanja prošlošću, zato što je Nemačka osudila počinioce, učinila gigantski napor u suočavanju sa najmračnijim delom svoje istorije i raskrstila sa nacizmom.

Poznavaoci genocida iz ličnog iskustva

Međutim, ono što je drugde nezamislivo, u Srbiji je surova, nakaradna, pervertirana stvarnost. Na Televiziji Happy, koja ima nacionalnu frekvenciju, 9. jula, u udarnom terminu, dva dana pre 23. godišnjice genocida počinjenog u Srebrenici, emitovana je emisija Ćirilica, koju vodi Milomir “Rijaliti” Marić, u kojoj su ugledni gosti pokušali da odgovore na neka vrlo zanimljiva pitanja. Na primer: “Da li je zaista u Srebrenici bilo onako kako su plasirali zapadni mediji? Da li je reč o genocidu? Ko je kriv za taj zločinčić, ako se on uopšte desio?”

Marić je vrlo pažljivo odabrao goste, u skladu sa ciljevima emisije, a to su negiranje genocida u Srebrenici i ruganje žrtvama. U studiju su se našla dva osuđena ratna zločinca – Vojislav Šešelj i Vinko Pandurević (koji je učestvovao u napadu na Srebrenicu) i dva advokata ratnih zločinaca – Zoran Živanović (branilac Vujadina Popovića, osuđenog na doživotnu kaznu zbog genocida u Srebrenici) i Goran Petronijević (branilac Radovana Karadžića). Osim njih, tu je bio i jedan optuženik koji tek treba da bude osuđen za genocid – Tomo Kovač, kojeg je Sud Bosne i Hercegovine optužio za ratni zločin, ali je on nedostupan pravosudnim organima. Sad znamo i gde se krije: u Ćirilici, kod Milomira Marića. Sasvim logičan izbor gostiju, po principu koji bi Marić trebalo da primeni i na druga izdanja svoje emisije. Neka lepo dovede sve osuđene ubice iz Centralnog zatvora, da ispričaju svoju verziju priče, pošto su, najverovatnije, i oni osuđeni na-pravdi-boga, baš kao i Marićevi gosti i štićenici gostujućih advokata.

Šešeljevo iživljavanje nad žrtvama

Marić je na početku emisije dao genocidni šlagvort, rekavši: “Svake godine kada televizija prenosi, kada dođu strani državnici, oni donose mrtva tela ko zna odakle i sahranjuju u Srebrenici.” Pošto je verbalno zapucao na žrtve, jer mu očigledno nije dovoljno što su 8.372 ljudska bića ubijena, već je morao i rečima-mecima da ih overi, najavio je da Šešelj sprema kapitalno delo, u kom će se saznati prava istina o Srebrenici, a potom je autoru tog remek-nedela dao reč. Šešelj je prihvatio krvavu štafetu, pa se bacio na iznošenje sumanutih teorija, kako su među pobijenima “neki bili zločinci, i to ne mali broj”, kako je “streljano između 1.000 i 1.200 zarobljenika”… Nastavio je negiranjem da su pobijeni nenaoružani civili: “Kad se kaže streljani su civili, nije istina. Svi su imali oružje u rukama pre nego što su se predali.”

Šešelj je za taj mali, beznačajni zločinčić, koji se, eto, nekako, neznano kako desio, svu krivicu svalio na Ljubišu Bearu, sa čim su se složili i ostali gosti u studiju. Pandurević je nekoliko puta naglasio da Srbija nije imala nikakve veze sa onim što se dogodilo u Srebrenici, a Marić je asistirao gostima da oslobode Srbiju svake odgovornosti, pa je rekao da “čak ni Slobodan Milošević nije znao šta se to dogodilo u Srebrenici”. Među autobusima kojima su žrtve prevožene na streljanje bilo je i onih na kojima je pisalo “Raketa Užice” ili “Strela Valjevo”, ali izgleda da ti gradovi nisu u Srbiji, čim neko pokuša da ih dovede u vezu sa genocidom u Srebrenici, oni volšebno nestanu sa mape Srbije. Ni to što su plate oficira Vojske Republike Srpske isplaćivane iz budžeta Srbije, naravno, nema ama baš nikakve veze sa Srbijom.

U finoj, genocidnoj atmosferi, Šešelj se potpuno razulario, pa je objašnjavao sa kakvim su se sve problemima susretale ubice: “Streljali su po pet do osam u grupi, pokušali su sa onim mitraljezom M-48, takozvanim sejačem smrti, međutim, to je bilo nepraktično, on više zadaje velikih, teških rana nego što ubija.” Kao da govori o lovu na komarce, a ne o ubijanju nevinih ljudskih bića. Njegove reči neobično podsećaju na nacističke dileme oko metoda ubijanja Jevreja, to je ista vrsta bešćutnosti, ista vrsta ledenog birokratskog vokabulara koji dehumanizuje žrtve da bi ih lakše poslao u smrt. Usput se bavio raznim disciplinama, kao što su primenjena genocidna logika i zanimljiva krvnička matematika: “Da je Beara imao asistenciju u streljanju Zvorničke i Bratunačke brigade, pa on bi to izveo istog dana. Na pet lokacija dođe pet grupa ljudi i završi streljanje.”

Zona sumraka i ‘prava istina’

Šešelj je, u sklopu otkrivanja te svoje “prave istine”, otišao toliko daleko da je rekao i sledeće: “Ti Muslimani uopšte nisu bili vezani, bila je jedna ležerna, opuštena atmosfera, njima je bilo rečeno da će biti pušteni.” Pa da, kakva druga atmosfera bi vladala među zarobljenim Bošnjacima koji će uskoro biti odvedeni na streljanje? Naravno da su ljudi opušteni i ležerni kad padnu u ruke masovnom ubici Ratku Mladiću, koji je pre toga godinama snajperisao i granatirao Sarajevo.

Čitava emisija ostavila je mučan, zbunjujući utisak, gledaoca bi povremeno obuzeo osećaj da je upao u neki paralelni svet, u neku zonu sumraka, gde vladaju sasvim drugačija pravila od onih u normalnom svetu. Nije da nismo navikli na raznolike vidove poricanja genocida, ali ovako bestidno igranje na grobovima žrtava se retko viđa čak i na srpskim televizijama. Nešto slično moglo se videti samo u filmu Džošue Openhajmera The Act of Killing, gde je prikazana emisija na indonežanskoj televiziji u kojoj se o ubijanju preko milion komunista govori kao o nečem sasvim normalnom.

U tom rangu je i Šešeljevo žalovanje, ne nad pobijenim ljudima, baš briga četničkog vojvodu za žrtve, puca mu kokarda – već nad nesmotrenošću koju su ubice počinile nakon genocida: “Najveća glupost je napravljena posle streljanja, kada se išlo na otkopavanje leševa, prevoz na nove lokacije i mešanje sa leševima onih koji su pobijeni u proboju. Tu je pravi haos napravljen i omogućeno je tim lažnim forenzičarima sa Zapada da preuveličavaju brojke žrtava.” Nisam siguran da li ljudi koji ovakve stvari izgovaraju uopšte imaju zakonsko pravo da se nalaze na slobodi, pošto je očigledno da su opasni po okolinu. Svakako im nije mesto u parlamentu.

Kako su nam ‘smjestili’ Srebrenicu

Marić je dodatno podsticao goste da se opuste i odaju genocidnim raspoloženjima. Tako je Karadžićevom advokatu uputio antologijski debilno pitanje: “Da li je Radovan Karadžić optužen za Srebrenicu?” Goran Petronijević mu je odgovorio da je i osuđen, ali odmah potom se bacio na relativizaciju, sve pod krinkom navodno stručnog pravničkog objašnjenja: “Naravno, mi to svi znamo, pogotovo pravnici, da ta definicja krivično-pravna genocida nije takva da bi odgovarala onome što je napisano, odnosno onome što genocid jeste po svojoj definiciji, po bitnim obeležjima tog krivičnog dela. Tu, pre svega, nedostaje ta famozna genocidna namera, na koju se oni pozivaju.”

Džaba silne presude Haškog tribunala, džaba svi dokazi i svedočenja, džaba hiljade i hiljade stranica zapisnika sa suđenja zločincima – više od svega toga vredi reč đavolovog advokata, bar za javnost Srbije. Na kraju je Petronijević čitavu temu sažeo u jednu rečenicu: “Ja sam ubeđen da je Srebrenica jedna od najgorih, najtežih prevara koje su podmetnute srpskom narodu.” A mogao je da bude i sažetiji, samo da se setio univerzalnog odgovora svakog osuđenika kad ga pitaju zašto je u zatvoru: “Smestili su mi.”

Šaroliki stilovi negiranja genocida

Pošto se Ćirilica emituje i na banjalučkoj Alternativnoj televiziji (kakav li je tek mejnstrim ako je ovo alternativa), Regulatorna agencija za komunikacije Bosne i Hercegovine primila je prigovor zbog sadržaja ove emisije povećanog genocidnog zračenja. U Srbiji se, naravno, ništa slično nije desilo. A i zašto bi? Pa zvanična politika Srbije je da u Srebrenici nije bilo genocida. Genocid poriču najviši srpski zvaničnici, od predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić, pa naniže po partijskoj i vlastodržačkoj hijerarhiji. Jedina razlika je u stilu negiranja. Dok Vučić, Brnabić & co. genocid poriču onako fino, u rukavicama, dotle Šešelj i slični zločinci to čine bahato i bezobzirno, ali suština ostaje ista.

Uprkos nadrealnoj, sumanutoj atmosferi koja je vladala u ovom genocidnom izdanju Ćirilice, nema mesta ni čuđenju, ni zgražavanju. Poricanje je poslednja faza genocida, u kojoj učestvuju široki slojevi aktera: ratni zločinci, njihovi advokati, političari, mediji, kulturni poslenici, intelektualci, crkveni velikodostojnici, čitave institucije i veći deo javnosti. Od kojih su mnogi učestvovali i u pripremi rata. Ako su sve prethodne faze genocida obavili najefikasnije moguće, glupo bi bilo očekivati da zabrljaju na samom kraju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Prikaži više

Slični članci

Close

AdBlocker detektovan.

Podržite nas tako što ćete ugasiti AdBlocker. Na portalu se nalaze samo reklame Google Adsense-a i reklame koje sami kreiramo. Ne brinite za sigurnost vašeg računara. Hvala.