Virus balkanizacije se kao bumerang vraća Britancima

U Britaniji se političari sve manje obaziru na interese građana, pa je očito da niko nije imun na balkanizaciju i nacionalizam.

Svakome sa Balkana ko je proteklih decenija svedočio kako su velike sile, među kojima i Britanci, igrali geopolitičke i obaveštajne igre u ovom regionu, deleći lekcije o demokratiji, bezbednosti i političkoj stabilnosti, naprosto nije lako da sakrije ironičan smešak u uglu usana pri pogledu na to šta se ovih dana dešava u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Otkad je objavljen nacrt dogovorenog sporazuma o izlasku Britanaca iz Evropske unije, Ostrvo drma takva politička kriza da bi se slobodno moglo reći da je Britaniju uhvatio virus balkanizacije. I to baš u onom negativnom kontekstu kakvom su ga zapadne sile i stvorile pre više od jednog veka.

Negativni stereotipi kojim su opisivali Balkan sada se kao bumerang vraćaju Britancima pa se već raspredaju pošalice i vicevi o Brexitu, poput onog: „Koliko Brexitaša je potrebno da se promeni sijalica? Jedan da obeća svetliju budućnost, a ostali da to upropaste“.

Međutim, seirenje na najozbiljniju političku krizu u Ujedinjenom Kraljevstvu u novije doba ne podrazumeva da ljudi znaju zbog čega na Ostrvu traje politički haos i konfuzija. Naprotiv.

Nisu se zapitali o granici u Irskoj

Doduše, ni Britanci ne znaju sve o nacrtu sporazuma, koji broji 585 strana, ali sudeći prema medijskim analizama i političkim sukobima u UK, jasne su sledeće stvari.

Zagovornici Brexita biračima u kampanji nisu samo uopšteno obećavali izlazak iz EU. Ne, oni su veoma konkretno insistirali da UK izađe iz evropske carinske zone, da se na nju više ne primenjuju evropske regulative niti nadležnost Evropskog suda u Luksemburgu, potom da će sama regulisati priliv migranata, da će se ubuduće 350 miliona funti nedeljno slivati u britansko zdravstvo a ne u budžet EU, kao i da će London ubuduće samostalno sklapati trgovinske ugovore sa ostalim zemljama.

Te 2016. godine ni Boris Johnson, koji je otvoreno grmeo za Brexit, niti aktuelna premijerka Theresa May, koja nije bila u kampanji, ali je sa mesta ministarke unutrašnjih poslova antiimigrantskom retorikom doprinosila da Brexit bude izglasan, nisu razmišljali kako će biti rešeno pitanje granice između UK i Republike Irske.

Teritorijalni spor između Iraca i Britanaca rešen je zahvaljujući članstvu u EU. Baš tako su evropski i američki zvaničnici tešili Beograd da će granica između Srbije i Kosova biti nevažna kada obe uđu u EU, iako realno nije ni na vidiku trenutak kada će se Beograd i Priština zajedno naći u EU.

A tada niko nije ni slutio da će Britanija biti van EU. Ni Britanci se nisu zapitali šta će, nakon izlaska iz EU, biti sa Sporazumom na Veliki petak iz 1998. kojim je omogućeno da se međusobna granica na irskom ostrvu prelazi bez ikakvih problema, što je olakšalo život za 40.000 ljudi, omogućivši smirivanje bezbednosne situacije u Severnoj Irskoj.

Treća opcija – guranje problema pod tepih

Pred britanskim pregovaračima su bile tri mogućnosti. Prva je da se izlaskom iz EU ponovo uspostavi tvrda granica sa kontrolom prometa ljudi i robe, što bi imalo ekonomske ali i verovatne bezbednosne posledice.

Rane u Severnoj Irskoj još nisu zacelile i još postoje usijane glave koje bi mogle da pokrenu sukobe u regionu Ulster, kojem pripada šest okruga Severne Irske (dakle UK) i tri okruga Republike Irske.

Druga opcija je bila da Severna Irska ostane u carinskoj uniji sa EU čime bi granica bila u Irskom moru što bi značilo ne samo podela UK na dve carinske zone, već de fakto cepanje zemlje.

Treća opcija je ona, koju političari naročito na samitima EU u poslednje vreme često koriste – gurnite probleme pod tepih pa ih rešavajte kada dođe bolje vreme.

Naime, u nacrtu sporazuma je naveden aranžam koji podrazumeva prelazni period do kraja 2020. godine u toku kojeg će Britanija biti u carinskoj uniji EU i istovremeno pregovarati rešenje koje se tiče irske granice.

Osim toga, navedeno je da ovaj prelazni period može da se produžava, a da za njegov prekid moraju da se saglase obe strane, i Britanija i EU.

EU ne da ‘i jare i pare’

Drugim rečima, EU teoretski ima pravo da zaustavi izlazak Britanije iz carinske unije, čima London gubi pravi suverenitet u odliučivanju po ovom pitanju. Istovremeno, mora da se povinuje svim pravilima koje donosi EU, iako nije više deo EU i ne odlučuje u Briselu.

Budući da se očekuje da bi produžavanje aranžmana moglo da potraje, to čini pravu farsu od Brexita. Da ta farsa bude potpuna, to teoretski znači da, ako Srbija i Crna Gora 2025. uđu u EU, sešće za sto za kojim se odlučuje u Briselu i moći će da utiču na odluke koje UK mora da prihvati, ali ne može na njih da utiče je, ironije li, „povratila kontrolu“ nad svojom zemljom.

Suštinski, ispada da je sporazum koji je ispregovarala premijerka May suprotan onome za šta su glasali građani pre dve i po godine. A razlog za to nije u njenoj zloj nameri, već zbog toga što je bilo iluzorno očekivati da će EU Britancima da da „i jare i pare“.

To jest, ne može izlazak iz carinske unije, a da ne bude uvedena granična kontrola između Irske i Severne Irske.

Ne može učešće u jedinstvenom evropskom tržištu, baziranom na slobodnom protoku ljudi, robe, kapitala i usluga, a da istovremeno kontrolišete migracije unutar tog prostora.

Ispregovaranim rešenjem su zgroženi, kako najtvrđi zagovornici Brexita u redovima vladajućih torijevaca, tako i opozicioni laburisti, ali i severnoirski i škotski poslanici u britanskom parlamentu.

Beskrupulozno neobaziranje na interese građana

To što je May isposlovala ustupak od EU pa Britaniju izlazak iz EU neće koštati 60 milijardi evra funti već 39 milijardi, čini se nikoga ne zanima, a Ostrvo drma nezapamćen politički zemljotres.

Predreferendumska kampanja, sam referendum i potonji pregovori izmedju Londona i Brisel sve do danas pokazali su najmanje tri pojave sa kojim se suočava britansko društvo, a koje se mogu prepoznati i na Balkanu.

Ali, ne samo i na Balkanu.

Prvo je erozija poverenja građana u političare uz porast emotivnog odlučivanja. Drugo je sve beskrupuloznije ne obaziranje političara na interese građana, a treće je da niko nije imun na balkanizaciju i nacionalizam u svim onim izrazito negativnim kontekstima kako ove termine sagledavaju na dobrom delu Zapada.

Baš kao što na Balkanu poverenje u političare je u slobodnom padu, tako se to već neko vreme dešava i u Britaniji.

Najpre su pred referendum poverenje počeli da gube vladajući političari koji su zagovarali ostanak u EU, poput tadašnjeg premijera Davida Camerona, da bi posle referenduma razotkriveno kako su zagovornici Brexita obmanjivali birače čime su i oni izgubili kredibilitet u javnosti.

Razmaženi bogati bijeli dječaci

Međutim, to ne znači da obe strane nemaju podršku, jer su birači sve više emotivno odlučuju pa političari i dalje uspevaju da igraju na tu kartu. Sve to, međutim, nema veze samo sa Balkanom i Britanijom, već je u pitanju globalni trend za koje političke elite i dalje nemaju konkretan odgovor.

I druga pojava – da političari prvo namiruju svoje interese a tek onda nacionalne – zvuči kao da je rođena na Balkanu, a zapravo nije.

Da je ovo samo igra za britansku političku elitu moglo se videti još u kampanji u kojoj nisu prezali ni od beskrupoloznih laži, poput one o slivanju 350 miliona funti nedeljno u nacionalni zdravstveni sistem posle izlaska iz EU.

Ni dve i po godine kasnije, kada su evidentni razorni efekti čak i samog približavanja Brexitu, najtvrđi zagovornici Brexita se ponašaju kao razmažena dečurlija kojoj je sudbina njihovih sugrađana pa i same države samo još jedna intelektualna igra u njihovom snobovskom debatnom klubu belih bogatih dečaka.

Ne brinu oni o tome kakav će biti stvarni uticaj cele ove situacije na živote miliona njihovih sugrađana. Ako brinu, onda brinu o svojoj političkoj i finansijskoj budućnosti.

Primjeri Borisa Johnsona i Jacoba Rees-Mogga

Dovoljno je prisetiti se kako je za dan posle referenduma Boris Johnson istovremeno napisao dva potpuno različita komentara. Jedan komentar je bio pozitivan prema ostanku u EU, a drugi pozitivan prema Brexitu.

Čekali su se samo rezultati glasanja, a on je bio spreman da iz rukava izvuče komentar koji ga ostavlja u igri.

Ništa nije bolji ni jedan od najtvrđih zagovornika Brexita Jacob Rees-Mogg, koji sada bezuspešno pokušava da smeni Theresu May najpre sa čela Konzervativne partije a posle i Vlade.

Ovaj konzervativac se zalaže za Brexit po svaku cenu, ali se već dobro pobrinuo da on lično ne plati ni delić te cene tako što će biti okrnjen njegov višemilionski imetak. Investiciona kuća SCM, čiji je osnivač i suvlasnik, skoro beščujno je pre nekoliko meseci osnovala ćerku-kompaniju u Irskoj kako bi mogla da i dalje spekuliše po jedinstvenom evropskom tržištu i izbegne finansijske rizike od takozvanog tvrdog Brexita.

Dakle, britanski poltiičari su najpre osigurali svoje interese i u tome se ne razlikuju mnogo od balkanskih kolega.

Štaviše, činjenica da kritičari premijerke i dalje ne uspevaju da prikupe 48 poslanika vladajućih konzervativaca što je neophodno za pokretanje procedure njene smena sa čela stranke možda najbolje govorio o tome da niko od njenih unutarpartijskih konkurenata ne misli da je dobro da je sada naslede.

Balkanizacija

Očigledno kalkulišu da ne mogu da isposluju bolji sporazum sa EU te da ne žele da rizikuju političku karijeru u istorijskom momentu za zemlju.

Ali, Brexit je dokazao i treću ne tako nevažnu stvar – Britanci nisu imuni na nacionalizam i balkanizaciju.

Dugo su britanski političari smatrali da su deo izuzetno stabilnog i kvalitetnog političkog sistema, koji je za nekoliko stepenika na višem nivou nego, na primer, italijanski, a kamoli neki balkanski.

Balkan za njih predstavlja toliko duboko ukorenjen negativni stereotip da čak kada iste pojave primećuju u sopstvenom dvorištu bezmalo krive Balkan za to.

Od nastanka početkom 20. veka, balkanizacija je bila termin koji se odnosio, ne samo na usitnjavanje i cepkanje velikih multinacionalnih političkih država, već i svojevrsni povratak primitivizmu, plemenskim odnosima i nečemu zaostalom i prevaziđenom.

I čini se da su uzalud na međunarodnom nivou ugledni stručnjaci za Balkan i međunarodne odnose, kao što su Maria Todorova, Predrag Simić ili Vesna Goldsworthy, pisali o tome kako je stereotip o Balkanu i balkanizaciji zapravo nastao kao posledica namere velikih sila da stigmatizacijom balkanskih naroda o tome kako su skloni stalnim deobama i sukobima zapravo opravdaju svoje okupatorske i ostale intervencionističke poteze u ovom delu Evrope.

Agresivni engleski nacionalizam

Kako drugačije shvatiti činjenicu da je mit o balkanizaciji nastao baš krajem 19. i početkom 20. veka kada su se južnoslovenski narodi borili za nezavisnost od Turske i Austrougarske impreije, razvijajući ideju o zajedničkoj državi.

I ratove devedesetih godina na Balkanu Britanci su objašnjavali sklonošću Balkanaca balkanizaciji i nacionalizmu. Sada, međutim, nema nijednog britanskog autora ili političara koji za to isto krivi Engleze ili Škote.

A upravo to se dešava na Ostrvu. Prezir, bes, očaj i porast agresivnog engleskog nacionalizma kao nikada pre karakterisao je kampanju zagovornika Brexita. Logični, racionalni i trezveni argumenti nisu imali šansu naspram udaraca na nacionalne emocije birača.

Nema tih ekonomskih podataka, analiza ekonomskih posledica Brexita ili apela na kosmopolitizam koji mogu da se takmiče sa pozivanjem na nacionalni identitet, nostalgiju prethodnih vremena i podelu na patriote i izdajnike.

Pa čak i kada su zagovornici ostanka u EU pokušali da se s tim bore, to su radili na najgori mogući način. Demonizujući zagovornike Brexita tvrdnjom da su neobrazovani rasisti, doprineli podeli na dve Britanije, pri čemu je sličnost sa takozvanom prvom i drugom Srbijom bolno velika.

Međutim, nije Britancima ovo prvi put. Situacija zapravo podseća na otrovnu podeljenost u Britaniji iz sedamdesetih godina prošlog veka, koje su obeležile ekonomska i politička kriza, kao i borbe na ulicama Belfasta.

Nepravedni stereotipi

Dakle, nisu samo Balkanci skloni balkanizaciji i nacionalizmu. Pre će biti da je bio u pravu profesor Predrag Simić u svojim analizama zapadnih stereotipa o Balkanu i balkanizacije.

On je tvrdio da do sukoba prilikom raspada Jugoslavije nije došlo zbog „prirode“ balkanskih naroda ka razjedinjavanju, već zbog toga što su stare komunističke strukture iskoristile nacionalizme da bi opstali na vlasti.

Čini se da upravo tako i u Britaniji nije u pitanju balkanizacija već borba političkih struja za vlast pa i po cenu igranja na kartu nacionalizma i podele na patriote i izdajnike.

Kao nikad pre zapadni stereotipi o Balkanu čine se nepravednim i slabo utemeljenim. Međutim, teško da će ti stereotipi ubrzo nestati.

Kao svojevrsna uteha može jedino da posluži to da će neka nova generacija balkanskih talentovanih stručnjaka za politiku i međunarodne odnose uskoro raditi doktorate i naučne članke na temu britanske nestabilnost, a ne samo obrnuto.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Nenad Radičević
Prikaži više

Slični članci

Close

AdBlocker detektovan.

Podržite nas tako što ćete ugasiti AdBlocker. Na portalu se nalaze samo reklame Google Adsense-a i reklame koje sami kreiramo. Ne brinite za sigurnost vašeg računara. Hvala.