So i zlato

Iz knjige Rišarda Kapušćinjskog „Ebanovina – Moj afrički život” u prevodu Ljubice Rosić, izdanje Samizdat B92, 2018.

U Bamaku sam stanovao u skloništu Centre d’Accueil, koje drže španske kaluđerice. Za malo para tamo se može iznajmiti sobica sa krevetom i mrežom za komarce. Ova mreža je najvažnija, bez nje bi komarci svakoga smrtno izujedali. (Kada misle o Africi, ljudi sa užasavanjem misle na takve opasnosti, kao što je susret s lavom, sa slonom ili zmijom, dok su pravi neprijatelji ovde jedva vidljivi ili sasvim nevidljivi.) Negativna strana Centre d’Accueil je to što za deset soba postoji samo jedan tuš. Uz to ga stalno zauzima mladi Norvežanin, koji je doputovao ovamo ne znajući da je u Bamaku tako strašno vrelo. U stvari, unutrašnjost Afrike stalno je zagrejana do belog usijanja. To je visija večno izložena suncu, koje ovde kao da lebdi iznad same zemlje – dovoljno je napraviti neoprezan pokret i izaći iz senke, pa izgoreti na licu mesta. Na ljude koji dolaze iz Evrope ovde utiče i psihološki faktor – znaju da su na dnu pakla, daleko od mora, od zemalja sa blažom klimom i to osećanje udaljenosti, zatvorenosti, utamničenosti čini njihovu sudbinu još nepodnošljivijom. U svakom slučaju, ovaj Norvežanin, skoro ugušen i skuvan, posle nekoliko dana boravka odlučio je da sve ostavi i vrati se kući, ali morao je da čeka avion. Smatrao je da će taj trenutak doživeti samo ako ne bude izlazio ispod tuša.

Zaista, za vreme sušnog doba ovde vlada nesnosna vrućina. Ulica u kojoj stanujem još od jutra je mrtva. Kraj zidova, u prolazima, u vratima sede nepokretni ljudi. Sede u senci eukaliptusa i mimoza, ispod velikog razgranatog mangovca i visoke jarke grimizne bugenvilije. Sede na dugoj klupi, ispred bifea Mavara i na praznim sanducima ispred dućančića na uglu. Mada sam ih nekoliko puta dugo posmatrao, ne bih mogao da kažem šta rade dok tako dugo sede. Jer, u stvari, ništa ne rade. Čak ni ne razgovaraju. Podsećaju na ljude koji satima čekaju lekara u čekaonici. Ali, to je loše poređenje. Jer, lekar će na kraju jednom doći. Međutim, ovde niko ne dolazi. Ne dolazi, ne odlazi. Vazduh podrhtava, talasa se, nemirno se pokreće, kao iznad kotla u kome se kuva voda.

***

Jednoga dana doputovao je kod španskih sestara njihov zemljak iz Valensije. Imao je turistički biro u Valensiji i putovao je po Zapadnoj Africi skupljajući materijal za turističke prospekte. Horhe je bio vedar, veseo, energičan čovek. Bio je rođen za kolovođu. Svuda se osećao dobro, sa svima mu je bilo dobro. Kod nas je proveo samo jedan dan. Nije obraćao pažnju na jako sunce koje peče, velika žega davala mu je snagu. Otvorio je torbu punu fotografskih aparata, objektiva, filtera, rolni filma. Potom je počeo da ide ulicom, da razgovara s ljudima koji su sedeli, da se šali s njima, nešto im obećava. Onda je stavio na tronožac svoj Canon. Izvadio je jaku fudbalsku pištaljku i počeo da zviždi. Gledao sam kroz prozor i nisam svojim očima verovao. Ulica se momentalno napunila ljudima. Za tren oka napravili su veliki krug i počeli da igraju. Ne znam odakle su se pojavili i mališani. Imali su prazne limenke, u koje su sada počeli ritmično da udaraju. Uostalom, ritam su udarali svi, pljeskajući šakama i udarajući nogama. Ljudi su se prenuli, u njima je prostrujala krv, dobili su snagu. Videlo se kako ih taj ples zabavlja, kako se raduju što su otkrili život u sebi. Počelo je nešto da se događa na toj ulici, u njenoj okolini, u njima samima. Pokrenuli su se zidovi kuća, probudile su se senke. Svaki čas neko se priključivao krugu koji je plesao, rastao, širio se i ubrzavao tempo. Plesala je i gomila zazjavala, čitava ulica, svi. Njihale su se šarene tunike, bele galabije, plavi turbani. Tu nema asfalta, ni kaldrme, nad glavama su počeli da se podižu koluti prašine, guste, vrele, zagušljive, a ti koluti, kao oblaci koje podiže požar, privlačili su ljude iz susedstva, odjednom je cela četvrt počela da pleše, da poskakuje, da se zabavlja u najvrelije, ubitačno podne!

Da se zabavlja? Ne, ovde je bilo u pitanju nešto drugo, nešto više i važnije. Dovoljno je bilo pogledati lica igrača. Bili su usredsređeni, koncentrisani na glasan ritam koji deca izvlače iz limenki, vodili su računa da sa njim slažu gipki pas, njihanje bokova i pokrete ruku i glave. Istovremeno, u njima je bila rešenost, odlučnost i osećanje značaja tog trenutka, u kome su mogli da izraze sebe, da dokažu svoje prisustvo i učešće. Danima pasivni i beskorisni, odjednom su postali vidljivi, potrebni i važni. Postojali su. Stvarali.

Horhe ih je fotografisao. Bile su mu potrebne fotografije, na kojima je pokazana ulica afričkog grada koja se zabavlja, pleše, podstiče i poziva. Na kraju, umoran, gestom ruke zahvalio se plesačima. Stali su, popravili odeću, obrisali znoj. Razgovarali su, razmenjivali opaske, smejali se. Ulica je ponovo utonula u nepokretnu usijanu pustoš.

***

Bio sam u Bamaku, jer sam hteo da vidim rat s Tuarezima. Tuarezi su večne skitnice. Ali da li se mogu tako nazvati? Skitnica je neko ko se potuca po svetu, tražeći sebi mesto, kuću, otadžbinu. Tuareg ima svoju kuću i otadžbinu, u kojoj živi hiljadama godina – srce Sahare. Jer njegova kuća je drugačija od naše. Ona nema zidove, ni krov, vrata, ni prozore. Oko nje nema plota ni zida, ničega što odvaja i ograničava. Tuareg prezire sve što ograničava, svaku pregradu nastoji da sruši, svaku barijeru da uništi. Njegova otadžbina je nepregledna, to su hiljade i hiljade kilometara vrelog peska i stena, velika, opasna, jalova zemlja, koje se svi boje i staraju se da je zaobiđu. Granica te pustinjske zemlje-otadžbine je tamo gde se završavaju Sahara i Sahel, a počinju zelena polja, sela i kuće nastanjenih naroda, neprijateljskih Taurezima.

Vekovima se vode ratovi između jednih i drugih. Jer, u Sahari je često tako velika suša da presušuju svi bunari, i tada Tuarezi moraju da napuste pustinju na svojim kamilama, da odu na zelena prostranstva, prema reci Niger i jezeru Čad, da napoje i nahrane svoja stada, a uz put da i sami nešto pojedu.

Nastanjeni afrički seljaci smatraju ove posete invazijom, napadom, agresijom, hekatombom. Između njih i Tuarega postoji strašna mržnja, pošto ovi drugi, ne samo da pale sela i otimaju stoku, već pretvaraju ove seljake u svoje robove. Za Tuareze, koji su Berberi svetle kože, crni Afrikanci su niska i podla rasa bednih podljudi. Ovi drugi pak smatraju Tuarege razbojnicima, parazitima i teroristima koje Sahara treba najzad zauvek da proguta. Nastanjeni Bantu borili su se u tom delu Afrike sa dva kolonijalizma: francuskim, nametnutim im spolja, iz Evrope, iz Pariza, kao i sa „sopstvenim“ kolonijalizmom Tuarega, koji postoji ovde vekovima.

Oba ova naroda, dakle, stalno nastanjeni, zemljoradnički narod Bantu i nomadski Tuarezi, uvek su imali dve različite filozofije. Za narode Bantu izvor njihove snage i života jeste zemlja – sedište njihovih predaka. Bantu sahranjuju mrtve na svojim poljima, često u blizini kuća, pa i ispod poda kolibe u kojoj žive. Na taj način, onaj ko je umro i dalje simbolično učestvuje u egzistenciji živih, bdi nad njima, savetuje ih, interveniše, blagosilja ili odmerava kaznu. Plemenska, porodična zemlja nije samo izvor izdržavanja, već i sveta vrednost, mesto na kome je čovek nastao i gde će se vratiti.

Tuareg – nomad – čovek otvorenih prostranstava i krajeva, hajduk i kozak Sahare – ima drugačiji odnos prema precima. Onaj ko je umro nestaje iz sećanja živih. Tuarezi sahranjuju mrtve u pustinji, na bilo kom mestu, pazeći da se nikada tamo ne vrate.

***

U ovom delu Afrike između ljudi Sahare i plemena Sahela, naseljenih na zelenom prostranstvu, vekovima je postojala robna razmena, zvana „nema trgovina“. Ljudi Sahare prodavali su so za zlato. Tu so (dragocenu i traženu robu, naročito u tropima) donosili su iz unutrašnjosti Sahare robovi Tuarega i Araba verovatno s reke Niger, gde je vršena čitava transakcija: „Kad crni ljudi dođu do vode čine to što sledi“, priča venecijanski trgovac iz XV veka Alvize Kadamosto, „svi sipaju po gomilicu soli, obeležavaju je, posle toga odlaze od postavljenih u red kupica soli i povlače se pola dana putem u istom pravcu odakle su došli. Tada dolaze ljudi iz drugog crnog plemena, koji se nikada nikome ne pokazuju, niti bilo s kim razgovaraju: dolaze na velikim čamcima, verovatno s nekih ostrva, iskrcavaju se na obalu i kad ugledaju so, stavljaju pored svake gomilice izvesnu količinu zlata, a onda se povlače, ostavljajući i so i zlato. Kad odu, vraćaju se oni koji su doneli so i ako smatraju količinu zlata dovoljnom uzimaju je ostavljajući so; ako to nije dovoljno ne uzimaju ni zlato ni so i ponovo se povlače. Onda opet dolaze oni drugi i uzimaju so sa tih gomilica, kraj kojih nema zlata; kraj drugih stavljaju više zlata, ako smatraju da je to ispravno, ali ne uzimaju so. Na taj način u stvari trguju, a da se međusobno uopšte ne vide i ne razgovaraju. To traje već veoma dugo. I mada čitava stvar izgleda neverovatna, tvrdim vam da je istinita.“

Čitam ovu priču venecijanskog trgovca u autobusu kojim idem iz Bamaka u Mopti. – Idi u Mopti! – savetovali su me prijatelji. Možda ću odande stići u Timbuktu, dakle, upravo na zemlju Tuarega, na sâm prag Sahare.

***

Tuarezi nestaju, njihov život se završava. Iz same Sahare teraju ih strašne i neprestane suše. Osim toga, deo njih živeo je od pljačkanja karavana, kojih je danas malo i dobro su naoružani. Moraju zato da lutaju po boljim krajevima, tamo gde ima vode, ali ti tereni su već svuda zauzeti. Tuarezi žive u Maliju, u Alžiru, u Libiji, u Nigeru, u Čadu i Nigeriji, ali pojavljuju se i u drugim saharskim zemljama. Ne smatraju se građanima nijedne države, ne žele da se podrede bilo čijoj vladi, nikakvoj vlasti.

Ima ih još oko pola miliona, možda milion.

Niko nikada nije izračunao koliko ima tog pokretnog, tajanstvenog naroda koji izbegava kontakte. Žive odvojeno, ne samo fizički, već i mentalno zatvoreni u svojoj teško dostupnoj Sahari. Ne interesuje ih spoljašnji svet. Ne pada im na pamet da upoznaju more kao Vikinzi, da se bave turizmom, da posećuju Evropu ili Ameriku. Kad je jedan evropski putnik, koga su uhvatili, rekao da želi da stigne u Niger, nisu mu verovali: – Šta će ti Niger? Zar u tvojoj zemlji nema reka? – Mada su Francuzi držali Saharu pod okupacijom više od pola veka, Tuarezi nisu hteli da uče francuski, nije ih interesovao ni Dekart, ni Ruso, Balzak, ni Prust.

Moj sused u autobusu, trgovac iz Mopte po imenu Dijavara ne voli Tuareze. Čak ih se boji i zadovoljan je što ih je vojska u Mopti sredila. „Sredila“ – to znači, jedan deo Taureza je pobijen, a drugi su isterani u takav deo pustinje da će zbog nedostatka vode brzo pomreti. Kad stignemo (putovanje ovim autobusom traje ceo dan), Dijavara će zamoliti svog rođaka, izvesnog Mohameda Konea, da mi pokaže tragove Tuareza. Mopti je velika luka na Nigeru, a Niger je jedna od tri najveće (posle Nila i Konga) reke u Africi. Dve hiljade godina specijalisti u Evropi sporili su se kuda Niger teče i u koje jezero, reku ili more se uliva. Uzrok tih kontroverzi bio je čudni tok Nigera, koji počinje nedaleko od zapadnih obala Afrike, na teritoriji Gvineje, teče prema centru Sahare, naglo, kao da nailazi na nepremostivu barijeru velike pustinje, gde skreće na suprotnu stranu – na jug i uliva se na teritoriji današnje Nigerije, blizu Kameruna, u Gvinejski zaliv.

Posmatran sa visoke obale na kojoj se nalaze Mopti, Niger je široka, prljava reka koja sporo teče. Njena slika je neobična, s obzirom na to da se unaokolo prostire vrela pustinja, a tu naglo u kamenom koritu takva ogromna količina vode! Uz to Niger nasuprot drugim saharskim rekama – nikada ne presušuje i ova slika toka usred peska bez obala ispunjava ljude takvim poštovanjem i pijetetom da tretiraju vodu reke kao nešto prelepo i sveto.

Ispostavilo se da je Mohamed Kone, mladić bez ikakvog određenog zanimanja, tipičan baybaye, koji živi od čega stigne. On je imao prijatelja Tijemo Djenepa, vlasnika čamca (dao mi je kasnije svoju vizitkartu): Tjiemo Djenepo – Piroguer – BP 76 – Mopti – Mali), koji nas je prevezao, veslajući s teškoćom, jer smo plovili uzvodno, na jedno od ostrva, na kojem su se nalazile sveže ruševine srušenih, razbacanih potleuša: trag napada Tuareza na selo malajskih ribara. – Regardez, mon frère – rekao mi je Mohamed poverljivo i objasnio patetičnim glasom: – Ce sont les activités criminelles des Tuaregs! – Upitao sam gde bi se mogli videti, na šta se Mohamed sažaljivo nasmejao, jer je smatrao da je to isto kao da pitam kako je najlakše izvršiti samoubistvo.

***

Najteže je bilo stići iz Moptija u Timbuktu. Put kroz pustinju zatvorila je vojska, jer su negde tamo, u unutrašnjosti bile borbe. Moglo se stići u njihov rejon, ali za to je bilo potrebno više nedelja. Ostajao je mali avion Air Mali, koji je neredovno leteo s mene pa na uštap, jednom nedeljno ili mesečno. U ovom delu sveta vreme nema nikakvu meru, nikakve polazne tačke, formu ni tempo. Teško ga je uhvatiti, dati mu formu. Ali, potkupljujući šefa aerodroma u Moptiju, dobio sam mesto u avionu. Leti iznad Sahare, obasjane mesečinom, nerealne, pune tajanstvenih linija i znakova. Pustinja nam nešto jasno kazuje, nešto saopštava, ali kako je razumeti? Šta znače te dve prave linije, koje se naglo pojavljuju na pesku i odmah, isto tako naglo, nestaju. A ti krugovi, čitav lanac simetrično raspoređenih krugova? A te cik-cak linije, polomljeni trouglovi i rombovi, potom zaobljene i izuvijane linije? Nisu li to tragovi nestalih karavana? Ljudska naselja? Logori? Ali, kako se može živeti na toj užarenoj ploči? Kojim putem stići tamo? Kuda bežati?

Aterirali smo u Timbuktu pravo na cevi protivavionskih topova koji su čuvali pistu. Timbuktu je danas gradić sagrađen na pesku od glinenih kuća. Glina i pesak imaju istu boju, zato grad izgleda kao organski deo pustinje – fragment Sahare, formiran u četvorougaone masive i podignut uvis. Vrućina je takva da je praktično nemoguće krenuti. Sunce ledi krv, parališe, zaglušuje. U tesnim, peskovitim uličicama i sokacima nisam živu dušu sreo. Ali, pronašao sam kuću sa tablom koja informiše da je ovde od septembra 1853. do maja 1854. živeo Hajnrih Bart, jedan od najvećih putopisaca i istraživača sveta. Pet godina je sâm putovao po Sahari, vodeći dnevnik, u kome je ovu pustinju opisao. Nekoliko puta bolestan i proganjan od pljačkaša, opraštao se od života. Umirući od žeđi, sekao je sebi vene i pio sopstvenu krv da ne bi umro od žeđi. Vratio se u Evropu, gde niko nije umeo da ceni jedinstveni čin koji je izveo. Osećajući gorčinu zbog toga, kao i zbog iscrpljenosti teškim putovanjima, umro je 1865. godine (imao je 44 godine) ne shvatajući da ljudska mašta nije u stanju da dosegne granicu koju je on u Sahari premašio.

Izvor: b92.net

Prikaži više

Slični članci

Close

AdBlocker detektovan.

Podržite nas tako što ćete ugasiti AdBlocker. Na portalu se nalaze samo reklame Google Adsense-a i reklame koje sami kreiramo. Ne brinite za sigurnost vašeg računara. Hvala.