Progon albanskih pekara u Srbiji – zločin bez kazne

Izvor: Al Jazeera - Piše: Boris Varga

Ponovo se u Srbiji vrši nasilje nad pekarama čiji su vlasnici Albanci. I ponovo nadležni ne reaguju, a vlasti samo podgrevaju atmosferu. I svaki put sve više se ta slika pretvara u atmosferu linča. Poruka je jasna: Albanci, niste dobrodošli u Srbiji.

U regionu se poslednje nedelje proširila vest o blokadi pekare “Roma” u Borči od srpskih nacionalista, nakon što su se na društvenim mrežama pojavile fotografije bivšeg radnika (brata vlasnika) te pekare sa gestovima dvoglavog orla, albanskog nacionalnog simbola. Prvo divljanje desničara ispred pekare u Borči bilo je za uskršnje praznike, a drugi skup prošlog vikenda, sa transparentom “Gde nema poštovanja, tu nema poslovanja”, odnosno sa porukom da se pekare tog vlasnika zatvore. Manje je poznato da su krajem marta, zbog skoro identičnih razloga, meštani sela Dolovo kod Pančeva takođe opkolili pekaru čiji je vlasnik Albanac.

U stvari, poziv preko društvenih mreža na bojkot albanskih pekara traje od decembra prošle godine i na neki način se poklapa sa zatezanjem odnosa između Srbije i Kosova zbog uvođenja taksi od 100 odsto na uvoz robe iz Srbije. Opskurni nacionalistički portali u Srbiji prenosili su huškačke informacije da “svi imućniji Albanci imaju obavezu da na mesečnom nivou izdvajaju i šalju novac za projekat Kosovo” i time “podržavaju albanske terorističke organizacije”, koje su “izvršile genocid nad Srbima na Kosovu”.

Fašističko ‘okupljanje i negodovanje građana’

Situacija javnog poziva na linč albanskih privrednika u Srbiji, uz pratnju spinovanih i lažnih vesti, vrhunac je dobila u tabloidu u vlasništvu države Novosti. Sa njihovog sajta je krajem aprila direktno prstom upereno u vlasnika pekare “Violeta” iz Novog Sada, koju su već jednom zapalili maloletni ultradesničari, zbog toga što se navodno fotografisao sa albanskim nacionalnim simbolima. Tekst sa državotvornog tabloida ubrzo je bio uklonjen.

Reakcija države na ovaj sistemski i organizovani poziv na progon građana i privrednika albanske nacionalnosti bila je kao u većini slučajeva – nikakva. Šta više, time što se nasilje toleriše ekstremistima i – ohrabrujuća. Ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović ne vidi nikakvu pretnju, crtanje mete ni širenje mržnje u odsečenim svinjskim glavama, četničkim zastavama, pesmama i šovinističkim porukama ispred pekare u Borči. On je to fašističko orgijanje nazvao “okupljanjem i negodovanjem građana”, koje je policija “obezbeđivala da ne dođe do narušavanja javnog reda i mira”. On je svoje saopštenje cinično zvaršio da “tokom protesta u Borči nijedno staklo nije naprslo na pekari, dok ceo svet redovno svedoči desetinama lomljenja, paljenja i krađa imovine, kao i svakodnevnim napadima na Srbe na Kosovu…”

Da li je to podmukli revanš za takse i sve ostalo po spisku? I ne samo, već je to i prepoznatljivi univerzalni radikalski metod iz devedesetih, unapređen sumnjivom obuzdanošću huligana. Samo tada su na udaru bili Bošnjaci u Sandžaku, a u Vojvodini katolici, uglavnom Hrvati, Mađari i Rusini. Tada su se podgrevale frustracije i nasilje zbog ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Dvehiljaditih građani Srbije albanske nacionalnosti platili su frustracije srpskih nacionalista zbog izgubljenog Kosova.

‘Velikoalbanski’ dron iznad stadiona

Ni demokratske vlade nakon “5. oktobra” nisu mogle, niti htele, sprečiti, kazniti i u javnosti glasno osuditi tu radikalsku paradigmu. Nakon eksplozije albanskog nacionalizma na Kosovu 2004. godine, “martovsko nasilje” prelilo se u Srbiju. Tada su tinejdžeri, mahom srednjoškolci, na ulicama Novog Sada, u prisustvu policije i uz alkohol, vikali: “Udri, zakolji da Šiptar ne postoji!” Zvanični bilans prvih “vojvođanskih kristalnih noći” bio je 33 demolirana objekta, najviše pekara, prodavnica i poslovnih lokala za koje su demonstranti smatrali da su im vlasnici Albanci. Porazbijani su bili prozori na objektu Islamske verske zajednice. Neredi su tada izbili u Beogradu i Nišu, gde su zapaljene džamije.

Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, srpski nacionalisti, inspirisani govorom Vojislava Koštunice i patriotske elite na mitingu “Kosovo je Srbija”, palili su zapadne ambasade i srušili poslednje mostove Srbije sa Evropskom unijom i SAD-om.

Povratak na vlast srpskih radikala u jagnjećoj koži nije moglo bez progona arhineprijatelja. Fudbalska utakmica između Srbije i Albanije, koja je igrana u sklopu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u oktobru 2014. godine u Beogradu, prekinuta je zbog drona koji je iznad terena nosio zastavu o kojoj su mediji pisali da je na njoj iscrtana mapa “velike Albanije”. Tadašnji premijer Srbije Alaksandar Vučić rekao da je namera sa dronom bila da “Albanci zgaze srpski ponos”, da se “ponizi srpski narod i izazove dugoročna nestabilnost u Srbiji”.

Nakon tih i drugih izjava najviših predstavnik srpskih vlasti, uništavane su ugostiteljske radnje (pekare, ćevabdžinice, poslastičarnice) za koje su nasilnici takođe smatrali da su im vlasnici Albanci. Prema zvaničnim podacima, napadnuta su 23 objekta, najviše u Novom Sadu, Somboru, Bečeju, Vršcu, Staroj Pazovi i drugim mestima Vojvodine. Na džamiju u Subotici bačen je “Molotovljev koktel”.

‘Širom zatvorenih očiju’

U Srbiji se ne ponavljaju samo ulične politike i revolucije, već i etničko nasilje, koje je već prihvaćeno kao sastavni deo društveno-političkog života. Svakih nekoliko godina odigravaju se pogromi pekara bez odlučnog odgovora sudske vlasti i osuda široke javnosti. Da nije pojedinih nezavisnih novinara, medija i građanskih organizacija u Srbiji bi razbijanje pekara postalo “potpuno normalna stvar”.

Niko iz raznih grana i nivoa vlasti zbog tih pogroma nikad nije podneo ostavku, niti je bio smenjen. Ni šef policije, niti direktor škole. S obzirom da su u tom nasilju često zloupotrebljeni maloletnici, nije bilo adekvatne reakcije ni roditelja. Ni u jednom slučaju nisu bile izrečene adekvatne sudske mere, čak i ako bi mogle da na maloletnike i celu zajednicu imaju vaspitni efekat.

Talasi etničkog nasilja ne ponavljaju se tek tako. I ne samo u Srbiji, već i u svim bivšim jugoslovenskim republikama koje su prošle ratna razaranja i gde nije došlo do suočavanja sa prošlošću. Nema priznanja i nije bilo javne osude krivice pojedinaca za najteže zločine iako je Međunarodni tribunal u Hagu izrekao skoro sve ključne presude. U javnosti one ne znače ništa, a pojam “ratni zločin” je u Srbiji postao relativizovan, iracionalan. Na nivou lažnih vesti.

Zato će se u raznim delovima Srbije etnički i verski motivisano nasilje i dalje ponavljati. U Vojvodini ratni zločinac Vojislav Šešelj će proganjati Hrvate (u subotu je u Hrtkovcima održan kongres njegovih radikala), u Preševskoj dolini na meti mogu biti Albanci, a u Sandžaku Bošnjaci.

Dva desetljeća toleriranja nasilja

Krajem marta na više mesta u Subotici osvanule su nalepnice sa ilustracijom precrtane džamije, što je Mešihat Islamske zajednice u Srbiji protumačio kao čin zastrašivanja muslimana. Policijska uprava u Subotici nedavno je povukla obezbeđenje ispred džamije na koju je izvršen pomenuti napad u oktobru 2014. godine, što je dodatno unelo zabrinutost i uznemirenost među muslimane ovoga grada.

I ponavljaće se nasilje sve dok se ne stvori važan za dnevnu politiku utisak da su srpski nacionalisti iskalili svoj bes. I sve to u prisustvu širom zatvorenih očiju Brisela i Vašingtona u procesu pristupnih pregovora sa Evropskom unijom. Dve decenije tolerisanja takvog nasilja i od zapadnih demokratija danas ima svoj važni udeo u stabilokratiji. Vučiću je tolerisano sve, osim onog što se obavezao Briselskim sporazumom u vezi Kosova. I, što je najgore, etnički motivisano nasilje u Srbiji i na Kosovu funkcioniše po principu spojenih sudova. Da li možemo očekivati da će albanski nacionalisti sedeti skrštenih ruku na Kosovu, čekati povratnike i čuvati srpske sakralne objekte?

Sa druge strane, u ravnici i žitnici kakva je Vojvodina pekara i hleb na stolu imaju jaku intimnu simboliku i vezu. Zna se šta znači reći za nekog da je “dobar kao hleb”. A kakva je onda poruka društvu ako se onom ko ga peče razbije verštet?

Prikaži više
Back to top button
Close